DESCRIPTION:
OLIVERA LAZAREVIĆ
Olivera Lazarević (rođ. oko 1373 — umrla posle 1444. godine [1]) bila je najmlađa kći kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. U svojoj mladosti ona je provela dvanaest godina (1390—1402) u haremu osmanskog sultana Bajazita I, kao zalog miru između porodice Lazarevića i Osmanskog carstva, a jedno vreme i u zarobljeništvu mongolskog emira Tamerlana, kao zatočenica nesrećnih okolnosti nakon Angorske bitke 1402. godine.

Rođena je oko 1373. kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka [2].

Olivera je 1390. godine data za ženu osmanskom sultanu Bajazitu I (1389—1402). Naime, posle Kosovske bitke Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom. Tako je konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine. Pored slanja Olivere Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza [3].

Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama[traži se izvor od 04. 2011.]. Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene — kadune[traži se izvor od 04. 2011.]. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila "vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita"[4] i uspela da "i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita"[5]. Svoje "mesto u haremu i sultanovom srcu"[5] ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi[traži se izvor od 04. 2011.]. Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri.

Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i Olivera. Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri [6]. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu [7].

Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je "verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj"[8]. Često je putovala kod sestre Jelene-Jele Balšić- Kosače u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. Naročito je toplo bila primana u Dubrovniku, jer je "Domina Despina" (kako su je Dubrovčani zvali) bila "časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora".

Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena. "Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu."[