Ime mi je Ðorde Balaševic…
Prijatelji me, uglavnom, zovu Ðole… Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži…
Roden sam 1953. g.(Bik), u Novom Sadu, u gradu kroz koji protice Dunav… U Evropi, formalno…
Išao sam u gimnaziju, ali nisam maturirao. Studirao sam geografiju, ali nisam diplomirao…
Sve u svemu, nije baš sjajno, ali je ipak korisnije nego da sam u meduvremenu doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozni vršnjaci.
Vojnu obavezu sam regulisao, u celosti, nisam osudivan, ni krivicno gonjen, i nisam bio clan Saveza komunista.
Nosilac sam najvecih društvenih priznanja, od kojih nemam ni najmanje licne koristi.
Ubrajaju me u prvih pet kantautora u našim zemljama, ali u našim zemljama ima taman toliko kantautora da, kako god okreneš, moraš biti medu prvih, i jedinih pet…
Snimio sam deset singl i devet LP – ploca.
Pozlatile se, dao Bog…
U anketama pojedinih dnevnih i nocnih glasila, i na sumnjivim festivalima, proglašavan sam, u više navrata, tekstopiscem, kompozitorom, pa cak i pevacem godine, što samo potvrduje sumnje da je sve to namešteno i neregularno.
Profesionalnih uspeha imao sam, hvala na pitanju, a jedan od tih, na samom domaku istorije, je i Poslednja jugoslovenska turneja, u maju 1990.
Poslednja jugoslovenska, ne moja…
Jedva cekam da vidim ko ce sledeci “napuniti” Skoplje, Niš, Beograd, Sarajevo, Zagreb i Split, o istom trošku…
Trenutno propuštam visinu.
Pred narodnjackom najezdom, povukao sam se u utvrdene gradove. Živimo, još uvek, u Novom Sadu, gde sam za sebe placam socijalno i penziono osiguranje.
O porezu da i ne govorimo…
Oženjen sam, sretno, devojkom po imenu Olivera, ponosan sam otac dve lepe devojcice.
I gotovo…
Oni koji su me zavoleli po muzickoj liniji, znaju štošta o meni.
Oni koji me dosad nisu zavoleli, i nece, bojim se…
Ni zbog ovog romana.
Mog prvog inace…
Pardon…
Prvog koji je duži od šest minuta…
